Други свjетски рат у Југославији је на територији Краљевине Југославије трајао од 6. априла 1941. до 25. маја 1945. године. Рат је почео 6. априла 1941. нападом сила Осовине предвођених Њемачком на Југославију која је након краткотрајног Априлског рата поражена, окупирана и подијељена између Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Рат је највећим дијелом био герилски, а водили су га четници (ЈВуО) и партизани (НОВЈ) предвођени комунистима (КПЈ) против окупаторских снага и њихових марионетских режима, као што су Независна Држава Хрватска (НДХ) са усташким режимом, и Влада народног спаса на територији окупиране Србије. Истовремено рат је био и револуција и грађански рат између комунистичког партизанског и ројалистичког четничког покрета.

Позадина

Ситуација прије напада

Југословенска влада је, пратећи догађаје у Европи и освајања нацистичке Њемачке, очекивала да ће и Југославија бити нападнута. Зато је тражила начин како да избјегне тај очекивани сукоб. Један од начина да се ријеше безбједносни проблеми Краљевине Југославије било је и потписивање пакта са Њемачком 25. марта 1941. године. Повољни услови за Краљевину Југославију у овом уговору нису били гаранција да ће бити и испоштовани од Хитлера. Супротна одлука значила је сигуран рат са Њемачком и њеним савезницима који су окруживали Краљевину Југославију, са свих страна осим кратке границе са Грчком на крајњем југу.

Народ није био задовољан овом одлуком јер је сматрао сарадњу са нацистима неприхватљивом. Због тога су избиле демонстрације и изведен је државни удар у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године на челу са генералима Боривојем Мирковићем и Душаном Симовићем. Срушена је влада Драгише Цветковића, похапшени сви њени министри, свргнуто намјесништво регента кнеза Павла Карађорђевића, а на радио-станици Београд је објављено да је престолонаследник Петар II Карађорђевић проглашен пунољетним. Нова влада постављена је у рано јутро 27. марта 1941. са генералом Душаном Симовићем као њеним предсједником. Истог дана организоване су демонстрације широм простора Југославије у којима су већину чинили Срби. Народ је истог дана изашао да да подршку обарању владе и на улици су се чуле пароле Боље рат него пакт, боље гроб него роб.

Хитлер је побјеснио чувши за догађаје у Југославији. Његове планове о нападу на Совјетски Савез је морао да одложи. У ноћи између 5. и 6. априла 1941. године потписан је уговор између Југославије и Совјетског Савеза. Југославија је признала Совјетски Савез, а он пристао да поштује независност Краљевине Југославије, територију и суверена права, а у случају напада Њемачке на Југославију, ће стати на страну Југославије.

Напад сила Осовина на Југославију (Априлски рат)

Краљевину Југославију су 6. априла са свих страна напале силе Осовине, углавном њемачке снаге, али и италијанске и мађарске. Луфтвафе је бомбардовао Београд у зору 6. априла. Инвазија је трајала 11 дана и окончала се безусловном капитулацијом Југословенске краљевске војске 17. априла. Борбена дејства су окончана 18. априла 1941. године. Три дана раније краљ и влада су напустили земљу. Југословенска влада је остатак рата провела у избјеглиштву. Територија срушеног краљевства је подијељена на интересне сфере Њемачке и Италије. Осим што је била безнадежно лоше наоружана у поређењу са њемачким Вермахтом, југословенска војска је покушала да брани читаву границу, али је само развукла своје ограничене ресурсе. Осим тога, највећи дио хрватског становништва је одбијао да се бори и дочекивао је Њемце као ослободиоце. Једини отпор инвазији долазио је из јединица у Србији и Црној Гори.

За вријеме Априлског рата (10. априла) основана је и Независна Држава Хрватска, којој су поред Бановине Хрватске још припојени Босна (Врбаска и дио Дринске бановине), остатак Херцеговине (дио Зетске бановине) и остатак Срема (дио Дунавске бановине). Политичко вођство је дато Анти Павелићу, вођи усташког покрета. Приближно мјесец дана послије проглашења НДХ почело је масовно протјеривање и убијање Срба, Јевреја и Рома.

Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под маском освете за наводни централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за највеће непријатеље Хрватске. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво. Усташка влада употребљавала је све три методе — протjеривање, истребљивање и присилно покатоличавање — покушавајући да искоријени Србе и Православну цркву са територије НДХ. Због обимности тог пројекта, као и све већег оружаног отпора, усташе су до 1942. свој план успјеле само дјелимично да спроведу у дјело.

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истријеби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посјетио (7. јуна 1941). у Њемачкој. Тражио је пут и начин како да НДХ остане — „само Хрватска“, како да је „очисти“ од „нехрватског елемента“, мислећи при томе углавном на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (у Госпићу, на великом збору усташа, 22. јуна 1941.) „доглавник“ Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један дио Срба ће се протјерати, други дио ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи дио српског становништва НДХ ће физички истребити.

Тако је записао и добро информисани историчар усташтва Јере Јареб у својој књизи „Пола вијека прошлости Хрватске…“ истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је — „сав хрватски народ био за НДХ“.

Усташе су добилe њемачку подршку за уклањање српског становништва. Један план из 1941. је обухватао размјену становништва између Њемачке и НДХ по ком би неколико десетина хиљада католичких Словенаца било депортовано из дијела Словеније под Њемачком окупацијом и послато у НДХ где би требало да буду асимиловани у Хрвате. Заузврат, одговарајући број Срба ће бити депортовано и послато у окрњену Србију. Њемачке окупационе снаге су дозволиле протјеривање Срба у Србију, али умјесто да шаљу Словенце у Хрватску, и њих су протерали у Србију. Укупно је око 300.000 Срба депортовано или побјегло из НДХ у Србију до краја Другог свјетског рата.

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Масовна убиства Срба су се значајно смањила почетком 1943. године. Разлози су били јачање српског отпора, али и притисак Њемаца који су због својих војних и привредних интереса вршили притисак да усташе ублаже своју политику.

Августа 1944. министар спољних послова НДХ Младен Лорковић и министар рата Анте Вокић су покушали да изврше државни удар, збаце Павелића и преведу НДХ на страну антихитлеровске коалиције. Лорковић-Вокићев пуч није успио и завјереници су на крају погубљени. НДХ ће до краја рата остати највернији њемачки савезник у Европи.

До почетка 1945. војска НДХ се повукла ближе Загребу заједно са њемачким и козачким војницима. Њих је надјачала Црвена армија уз помоћ партизана. У мају 1945. дугачка колона домобрана, усташа, Козака и словеначких домобрана, уз бројне цивиле, се повлачила испред партизана према Италији и Аустрији. Акт о капитулацији Њемачке је потписан 8. маја, али Њемци и њихови колаборатори су наставили повлачење надајући се британској заштити у окупираној Аустрији. Британска војска им није дозволила пролаз и предала их је партизанима.

У међувремену, Анте Павелић се одвојио од групе и преко Аустрије и Италије побјегао у Перонову Аргентину, где је на њега извршен атентат који је преживео. Послије тога побјегао је у Франкову Шпанију, гдје је и умро 1959. Неколико других чланова врха НДХ је заробљено у мају и јуну 1945. и осуђено на смрт или дугогодишње затворске казне на суђењу Милу Будаку.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.