13. јуна 1878. године, у главном граду Њемачког царства почео је један од најважнијих политичких скупова друге половине 19. вијека, познат под именом Берлински конгрес. Повод за овај скуп, на којем су учествовали представници најважнијих држава тога времена, било је рјешавање „велике источне кризе”, која је почела 1875, устанком Срба у Босни и Херцеговини, а кулминирала српско-турским и нарочито руско-турским ратом, као и Санстефанским миром из марта 1878. године. Берлински конгрес 1878. године кров је српске државности, чији су темељи били хатишерифи и Сретењски устав из прве половине 19. вијека. Kомпликовани међународни односи, посебно између Русије и Запада, прије свих Аустроугарске, па и Велике Британије, али и интереси посрнулог Отоманског царства које је напуштало Балкан, утицали су на одлуке донесене на Берлинском конгресу.

Једна од најважнијих одлука овог конгреса, који је трајао месец дана, било је и признавање самосталности Kнежевине Србије. Тако је Србија, послије више од 400 година од пада под турску власт и 70 година од почетка Првог српског устанка, коначно постала независна и међународно призната држава. Ипак, то није значило да су сви њени интереси на овом скупу остварени и да конгрес, поред позитивних, није имао и многе негативне посљедице по цијело Балканско полуострво.

Берлинским конгресом предсједавао је чувени њемачки канцелар Ото фон Бизмарк, јер Њемачка наводно није имала никаквих интереса на Балкану, па се вјеровало да ће приликом доношења одлука бити неутралан. Мале државе могле су да учествују само посредно, преко представника који су подносили писмене приједлоге.

Србију је на овом скупу представљао Јован Ристић, вођа Либералне странке, без сумње најутицајнији и најобразованији српски политичар тога времена. Мада му није било дозвољено званично учешће, он је настојао да водеће европске политичаре заинтересује за српско национално питање. Србија је на крају конгреса била призната за самосталну државу. Уз то, њена територија била је проширена за Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички округ. Независност је, осим Србији, призната и Румунији и Црној Гори, која је добила излаз на Јадранско море, као и градове Подгорицу, Никшић и Kолашин. Босна и Херцеговина формално је остала у саставу Османског царства, али је суштински припојена Аустроугарској, чијој је војсци, наводно због „завођења реда”, дозвољено да је окупира. Може се рећи да су одлукама Берлинског конгреса интереси Аустроугарске и Велике Британије однијели превагу у односу на интересе Русије.

Оваквим рјешењима велики дијелови српског народа остали су изван кнежевина Србије и Црне Горе. Оне, уз то, нису имале ни заједничку границу, а Србија је послије конгреса потпала под снажан аустроугарски утицај. Ипак, остварен је главни циљ – независност.

Доминантна Аустроугарска посматрала је српско и балканско питање у такозваном општеевропском контексту, без Русије. О Босни се нису могли водити никакви преговори, о повезивању са Црном Гором није могло бити речи, а интереси ове царевине простирали су се и на новопазарски санџак. Јужне падине Kопаоника биле су посљедња гранична тачка Србије. У тим околностима, међународно признање Србије и добијање независности било је велики успјех.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.