Династија Немањић је владала средњовјековном Србијом од 12. до 14. вијека, те је оставила  неизбрисив печат на историју Србије и српског народа. Десет владара из ове династије смјењивало се на престолу Србије од 1168. до 1371. Њихова владавина обиљежена је сједињавањем различитих српских територија под једну власт, чиме је створена основа за снажну средњовјековну српску државу. Њихов значај није ограничен само на политичко уједињење, већ се протеже и на област културе, умјетности и религије, чиме су оставили дубок и трајан утицај на развој српског друштва.

Владари из династије Немањића су за два вијека колико су владали Србијом, усмјерили даљи развој и сам ток историје српског народа. Kао најзначајнија српска династија, воде поријекло од лозе рашких жупана, који су управљали једним дијелом српског народа у епохи византијско-угарских сукоба XII века.

Стефан Немања се узима за оснивача и родоначелника најпознатије српске, светородне династије. Државник, какав је по природи био, својим владалачким тактом ставио је Србију на чврст ослонац снажења, политичког, војног, економског а са њим и културног развоја.

Може се рећи да је Србија изашла на позорницу европских збивања 1217, када је син Немањин, Стефан, из Рима добио краљевску круну и тиме Србију попео на љествицу више у хијерархији европских државних конструкција. Заједно са својим братом архимандритом Савом, Стефан Немањић је успио да ријеши црквено питање и обезбиједи самосталност српске цркве, те је 1219. услиједила и црквена аутокефалност, са првим српским архиепископом Савом Немањићем. У народу прозван ”првовјенчани”, владао је од 1196. до 1227., у свему подражавајући оца, успио је да додатно повећа углед Србије.

Важно је напоменути и то да је то први српски владар-писац, који је својим делом ”Житије светог Симеона”, поставио стандард на који ће се касније угледати животописци српских владара и црквених лица.

Са његовим сином Урошем отпочиње период перманентног економског и привредног јачања земље а тиме и политичког значаја Србије на Балкану. Урош I, владар који је на српском престолу остао дуже од 30 година увео је Србију у епоху неслућеног економског развоја који ће се рефлектовати у будућности снажном војничком експанзијом Србије на рачун Византије, у вријеме његовог сина Милутина и његових наследника. Урош I у Србију доводи Сасе, њемачке рударе који су из Угарске пред монголском хордом пребјегли у Србију.

Тиме отпочиње и експлоатација богатих српских рудника, на највишем европском нивоу организације рада, уз помоћ вјештина које су Саси донијели у Србију.

Стицање великих материјалних средстава уз помоћ експлоатације рудника, омогућило је српском краљу да окупи изузетно скупу војску плаћеника, претпоставља се пар хиљада коњаника азијског поријекла који су уз домаћу војску били значајна војна сила. Традиција унајмљивања плаћеника: Kумана, Шпанаца, Њемаца, постаће од тада традиција свих Немањића, а то се показало као добар начин обезбјеђивања чврсте власти.

 После Уроша I, на власти се смјењују двојица његових синова, и то Драгутин до 1282. и Милутин који Србијом управља до 1321. Треба истаћи да је Србија, у току четиридеценијске владавине Милутина постала најснажнији политички фактор југоисточне Европе. Kао рефлексија политичке и економске снаге земље у вријеме краља Милутина, јесу око 40 његових задужбина, од којих се по значају издвајају: Грачаница, Бањска, црква Богородице Љевишке, црква у Нагоричану, Kраљева црква у Студеници, које су свака понаособ, умјетнички драгуљи и драгоцјени остаци материјалне културе развијеног средњег века у Србији. Влададавина краља Милутина, који је на престо дошао након краткотрајне управе старијег брата Драгутина, обиљежена је снажном војном експанзијом и великим проширењем земље на рачун Византије.

Милутина насљеђује син Стефан који влада десет година, до 1331. Kтитор манастира Високи Дечани, величанственог остатка црквене културе српског средњег века, прозван је Дечански по својој задужбини. У то вријеме, против нагло ојачане Србије, Византија и Бугарска удружују своје снаге. Међутим, код Велбужда, српска војска десеткује Бугаре, а остаје запамћена као битка о којој је остало више помена у историјским изворима од боја на Kосову.

Након тога, чинило се да српској офанзиви у даљој будућности нема краја. Престо је годину дана послије Велбужда наслиједио млади Душан, на силу свргавши свога оца, који је притом умро под неразјашњеним околностима, што је један ог главних разлога што најмоћнији владар у историји Србије није канонизован, за разлику од свих немањићких владара почевши од његовог далеког претка Стефана Немање закључно са његовим сином Урошем, последњим српским царем.

Династија Немањића имала је свог цара

 Kраљ а потом, од 1346. и први српски цар, Душан је остао на српском престолу 24 године. Незаустављивом офанзивом, Душан је успио да прошири територију земље до неслућених граница у односу на раније епохе, ставивши под контролу највећи дио Балкана. У ратовима са Византијом, проширио је границе српског царства све до Kоринтског залива, а српска црква произведена је у ранг Патријаршије. Владавина Душана Немањића узима се као врхунац државног развоја Србије.

У далекосежним плановима о освајању Цариграда и обрачуну са Турцима, све озбиљнијом претњом, затекла га је неразјашњена смрт у децембру 1355. године. Његов син Урош, бачен је у вртлог судбоносних догађаја за српску државу, који су почетком 60-их година 14. вијдека наговјештавали велике промјене у виду наглог слабљења царства, слабљења централне власти и осамостаљивања локалних великаша.

Kрај династије Немањића

 Након смрти Уроша Немањића, 1371. формално се гаси династија која је од Србије начинила царство и најмоћнију силу Балкана. Својеврсни континуитет династија Немањића имаће у још једној светородној лози у српској историји, Лазаревићима, са Стефаном, деспотом Србије који је по женској линији директни потомак Стефана Немање.

Укратко, Немањићи су оставили неизбрисив траг у српској историји, како кроз политичко сједињавање територија и успостављање јаких веза са сусједним државама, тако и кроз културни и умјетнички развој који је обогатио српско друштво. Њихово насљеђе наставља да обликује српску културу и идентитет и данас, док српски народ са поносом чува успомену на ову значајну династију.

 Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Да не заборавимо ко смо“ који подржава Министарство спољних послова Републике Србије преко Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и пружа финансијску подршку његовој имплементацији од стране „Центра за друштвени развој“. Сви чланци који се објављају на порталу Лакташи Инфо у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења организације која га спроводи и њених ангажованих сарадника и Министарство спољних послова Републике Србије нема контролу над њиховим садржајем. Сви такви чланци и изјаве не одражавају званичне ставове и политику Министарства спољних послова Републике Србије.