Мирослав Бојић је на челу Лакташа од децембра 2020. године. По струци је дипломирани инжењер пољопривреде, а прије доласка у локалну управу радио је у струци и у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске. Ожењен је и отац двије кћерке.

За вријеме његовог мандата Лакташи су добили статус града, а у посљедњих неколико година интензивно су улагана средства у привреду, инфраструктуру, образовање, водоснабдијевање, спорт, културу и подршку породицама.

У априлу 2026. године усвојен је ребаланс буџета од 69,3 милиона КМ, уз план капиталних инвестиција од скоро 28 милиона КМ. У августу је потписан споразум којим су за Лакташе обезбијеђена грант средства ЕИБ-а од 2,5 милиона КМ за 22 километра нове водоводне мреже, два резервоара и двије препумпне станице.

Али иза бројева и пројеката стоји човјек који је рођен 1983. године, супруг и отац, који је професионални пут почео у пољопривреди. У разговору за Лакташи Инфо говорио је о послу, породици, људима, развоју града, пројектима који остају иза једног мандата и томе како изгледа водити средину која се мијења из године у годину.

„ГРАДОНАЧЕЛНИК САМ НА ПОСЛУ, А КОД КУЋЕ САМ ТАТА“

Када се скину функција, протокол и свакодневне обавезе градоначелника – ко је Мирослав Бојић? Шта Вас највише опушта када нисте на послу?

Прије свега, супруг сам и отац двије кћерке. Мислим да човјек, без обзира на функцију коју обавља, мора да има свој живот ван посла. Моја породица ми је највећа подршка, али и најбољи коректив. Посао градоначелника је такав да вас људи зову у свако доба дана и да увијек постоји неки проблем који треба ријешити. Зато ми је важно да, када сам са породицом, будем заиста присутан. А што се тиче слободног времена и тада волим да будем међу људима.

„НАЈТЕЖЕ ЈЕ КАДА ЗНАТЕ ДА ПРОБЛЕМ ПОСТОЈИ, А НЕМАТЕ ЈОШ СВА РЈЕШЕЊА“

Који дио посла градоначелника Вам је најтежи – доношење одлука, финансије, администрација или свакодневни контакт са људима?

Најтеже су ситуације у којима знате да неки проблем постоји и да га треба ријешити, али немате могућност да га ријешите одмах. Грађанина не занима увијек која је институција надлежна, која процедура траје и који је рок. Он има проблем и очекује одговор. Зато настојим да људима, чак и када нешто не можемо одмах урадити, кажемо шта можемо, шта не можемо и шта ћемо урадити да до рјешења дођемо.

„НАЈВЕЋА ПРОМЈЕНА НИЈЕ ЈЕДАН ОБЈЕКАТ, НЕГО НОВА ЕНЕРГИЈА ГРАДА“

Када погледате Лакташе из 2020. године и Лакташе данас, која је највећа промјена коју видите?

Мислим да се промијенила енергија града. Наравно, видимо нове објекте, путеве, пословне зоне, инфраструктуру, школу, вртиће. Али мени је још важније што се промијенио начин на који људи гледају на Лакташе. Данас много више разговарамо о томе како да доведемо нову инвестицију, како да проширимо пословну зону, како да обезбиједимо боље услове за породице, како да младима понудимо више садржаја. То је процес који није завршен.

„ПРИВРЕДА ЈЕ ОСНОВА, АЛИ НОВАЦ САМ ПО СЕБИ НИЈЕ РАЗВОЈ“

Лакташи су у посљедњих неколико година привукли велики број инвестиција. Говорили сте о готово 500 милиона КМ домаћих и страних инвестиција у периоду од четири-пет година. Шта је сљедећи ниво развоја – како привредни раст претворити у бољи живот грађана?

Привреда мора бити основа, јер без јаке привреде нема ни стабилних прихода, ни нових радних мјеста, ни простора за улагање у јавне услуге. Али новац сам по себи није развој. Развој је када та привреда повуче са собом образовање, инфраструктуру, спорт, културу, породичну политику, јавне услуге и квалитет живота. Зато смо, паралелно са привредним зонама и инвестицијама, радили на школству, вртићима, водоводу, канализацији, спортским и рекреативним садржајима. Лакташи су 2025. поново потврдили BFC SEE статус повољног пословног окружења, са 88,68 одсто испуњености критеријума.

ШКОЛА КАО „ТРАГ“

У једном недавном интервјуу рекли сте да је Средњошколски центар један од пројеката који ће оставити најдубљи траг. Зашто баш школа, поред свих путева, инвестиција и инфраструктурних пројеката?

Зато што пут или зграду завршите и видите резултат одмах. Код школе је другачије. Прави резултат Средњошколског центра видјећемо тек за десет или петнаест година – када видимо колико је генерација прошло кроз ту школу, колико је младих стекло занимање, запослило се и остало овдје. У школу је уложено 10,5 милиона КМ, а прва генерација је уписала 190 ученика, друга више од 200. Ученици се школују за области здравства, електротехнике, машинства и економије. За мене је то управо смисао једног града – да не градимо само оно што ће бити лијепо данас, него оно што ће користити људима који долазе послије нас.

ГРАД ЗА ПОРОДИЦУ

Када говоримо о модерном граду, није довољно имати фабрике и путеве. Шта за Вас значи да Лакташи буду град у којем је добро подизати породицу?

То значи да родитељ не мора да размишља да ли ће његово дијете имати вртић, школу, спорт, безбједно игралиште или простор за дружење. У Лакташима смо улагали у вртиће, субвенционисали боравак дјеце у приватним вртићима, издвајали средства за новорођенчад, ученике и студенте, а увели смо и програме попут бесплатне обуке непливача и раног откривања деформитета кичме и равних стопала код дјеце.  То су можда мање видљиве ствари од великог објекта, али родитељ их осјети сваки дан.

ИНФРАСТРУКТУРА КОЈА СЕ НЕ ВИДИ

Један од највећих инфраструктурних захвата који се ради у Лакташима јесте канализациона мрежа, а сада долазе и нови километри водовода. Зашто су управо такви пројекти важни када нису увијек политички или медијски атрактивни?

Зато што су то ствари које човјек можда не види, али их свакодневно користи. Када сам дошао на функцију, није постојала ни пројектна документација за канализациону мрежу. Данас у тај систем улажемо милионе марака. Исто је са водоводом. У оквиру новог пројекта за Лакташе је обезбијеђено 2,5 милиона КМ гранта, а планирана је изградња 22 километра водоводне мреже, два резервоара и двије препумпне станице. То није пројекат који ће некоме бити занимљив пет минута на телевизији, али ће грађанима значити деценијама.

ЛАКТАШИ НИСУ САМО ЦЕНТАР ГРАДА

Лакташи су специфични јер велики број људи живи ван самог градског језгра. Колико је тешко развијати град равномјерно – од Трна и Клашница до Александровца, Маглајана, Бакинца и других мјесних заједница?

То је један од највећих изазова. Ми смо град са великим бројем села и мјесних заједница, са различитим потребама. Зато не можемо све инвестиције усмјерити у једно мјесто. Негдје је приоритет пут, негдје вода, негдје канализација, негдје школа, игралиште или тротоар. Ове године, рецимо, асфалтирани су бројни путни правци, проширења саобраћајница, тротоари, дјечија игралишта и други садржаји. Само проширење спортско-рекреативне зоне у Лакташима донијеће нова игралишта, стазе, зелене површине и садржаје за различите генерације.

„ШТА ЈЕ СЉЕДЕЋЕ?“

Лакташи су у једном периоду прошли пут од општине до града, а сада имају рекордне инвестиционе планове. Да ли је данас већи проблем како покренути развој или како пратити темпо развоја?

Данас је сигурно већи изазов пратити темпо. Када имате раст броја становника, нове компаније, више саобраћаја и већа очекивања грађана, инфраструктура мора да прати тај развој. Зато је важно што смо за 2026. годину планирали капиталне инвестиције од око 28 милиона КМ, а ребаланс буџета је 69,3 милиона КМ.  Сада више није довољно направити пут. Морате размишљати о тротоару, бициклистичкој стази, јавном превозу, паркирању, зеленим површинама, води, канализацији, дигиталним услугама. То је нова фаза развоја.

„ШТА БИСТЕ ВОЉЕЛИ ДА ОСТАНЕ ИЗА ВАС?“

Када једног дана не будете градоначелник Лакташа, шта бисте вољели да остане као Ваш најважнији траг – један пројекат, начин рада или нешто треће?

Не бих издвојио само једну ствар. Волио бих да остане систем који функционише и послије мене. Да имамо добру градску управу, уређене процедуре, припремљене пројекте, људе који знају да раде свој посао. Од објеката, свакако бих издвојио Средњошколски центар, јер он има потенцијал да генерацијама мијења живот младих људи. Али највећи резултат би био да Лакташи наставе да се развијају и када неко други буде сједио у овој канцеларији.

И ЗА КРАЈ

Господине Бојићу, када затворите врата канцеларије и увече дођете кући, шта је оно због чега кажете себи „вриједило је“, а шта је оно због чега и даље размишљате како ће се ријешити сутра?

Вриједи када видите да нешто што сте годинама планирали постаје стварност. Када видите дјецу у новој школи, породицу која је добила боље услове, човјека који је добио посао, село које је добило воду или пут. А увијек постоје ствари које нису завршене. Можда је то и највећа карактеристика овог посла – чим завршите један проблем, већ Вас чека други. Зато и не гледам на ово као на посао који има крај. Лакташи се мијењају и развијају и моја обавеза је да тај процес буде што бољи за људе који овдје живе.