Често не знамо како да разговарамо са особом која је изгубила некога, јер желимо да јој пружимо утјеху, али се плашимо да ћемо рећи нешто погрешно. Не постоји једна савршена реченица која може да ублажи губитак, нити сви људи тугују на исти начин. Искрено саучешће, стрпљиво слушање и конкретна помоћ обично значе више од покушаја да пронађемо „праве ријечи“.

Једноставно и искрено саучешће најчешће је довољно

Губитак не треба да игноришемо само зато што не знамо шта да кажемо. Једноставне реченице попут: „Много ми је жао због твог губитка“, „Примите моје искрено саучешће“ или „Знам колико ти је та особа значила“ јасно показују саосјећање. Није потребно да говоримо много, објашњавамо смрт или покушавамо да умањимо бол.

Подршку можемо да изразимо и ријечима: „Мислим на тебе“, „Ту сам уз тебе“ или „Не мораш сада ништа да кажеш“. Важно је да оно што изговоримо буде искрено и у складу са односом који имамо са особом која тугује. Ако смо веома блиски, загрљај, држање за руку или мирно присуство понекад могу да пруже више утјехе од разговора.

Присуство сахрани, комеморацији или другом обреду такође показује да особа није сама. Чак и када не можемо лично да дођемо, кратка порука или телефонски позив могу да имају велики значај. Најважније је да губитак признамо и да ожалошћеној особи ставимо до знања да мислимо на њу.

Умјесто општих ријечи, понудимо конкретну помоћ

Реченица „Јави ако ти нешто треба“ звучи љубазно, али особа у жалости често нема снаге да размисли шта јој је потребно и да сама затражи помоћ. Корисније је да понудимо нешто јасно и изводљиво. Можемо да кажемо: „Донијећу ти ручак вечерас“, „Могу да причувам д‌јецу док се одмориш“ или „Могу да идем са тобом када будеш завршавао административне обавезе“.

Свакодневни послови послије смрти блиске особе могу да д‌јелују неподношљиво тешко. Набавка намирница, припрема оброка, превоз, брига о д‌јеци, кућним љубимцима или разговори са погребним предузећем представљају области у којима помоћ заиста може да растерети породицу. Понуда треба да буде довољно одређена, али без притиска да је особа прихвати.

Ако ожалошћена особа одбије помоћ, то не значи да не жели нашу близину или да смо урадили нешто погрешно. Можда јој помоћ у том тренутку није потребна, можда нема снаге за разговор или жели одређено вријеме да проведе сама. Умјесто да одбијање схватимо лично, можемо послије неколико дана поново њежно да се јавимо.

Слушајмо без нежељених савјета и поређења

Када особа жели да говори, најважније је да је саслушамо са пажњом и без осуђивања. Не треба да прекидамо њену причу, мијењамо тему чим постане емотивна или нудимо брза рјешења за бол који не може преко ноћи да нестане. Реченице попут: „Слушам те“, „Можеш да ми кажеш колико желиш“ и „Разумијем да ти је веома тешко“ стварају безбједан простор за разговор.

Туговање није праволинијски процес са јасно одређеним фазама кроз које сви пролазе истим редослиједом. Особа у једном тренутку може да буде тужна, затим љута или уплашена, а касније може чак да се насмије због неке успомене. Такве промјене не значе да тугује погрешно или да је заборавила преминулу особу.

Ако смо и сами доживјели сличан губитак, можемо кратко да покажемо разумијевање, али не треба да претпоставимо да је наше искуство исто. Реченица „И ја сам прошао кроз губитак, али знам да је свака прича другачија“ оставља простор за њена осјећања. Много мање помаже поређење интензитета бола или преусмјеравање разговора на сопствену животну причу.

Успомене могу да ублаже осјећај усамљености

Људи се понекад плаше да помену преминулу особу јер мисле да ће тиме изазвати додатну тугу. Међутим, многим ожалошћенима прија сазнање да други памте особу коју су изгубили. Можемо да испричамо топлу успомену, поменемо особину коју смо цијенили или кажемо: „Често се сјетим како нас је засмијавао“.

Прије него што започнемо такав разговор, можемо да питамо: „Да ли желиш да причамо о њему?“ или „Да ли би ти пријало да чујеш једну моју успомену?“ Тиме ожалошћеној особи остављамо могућност да сама одлучи колико разговора у том тренутку може да поднесе. Ако не жели да говори, њену одлуку треба мирно да прихватимо.

Истраживања указују на значај емоционалне подршке током дуготрајног прилагођавања губитку. У студији која је обухватила 250 старијих особа послије смрти брачног партнера, слабије доживљена емоционална подршка била је повезана са израженијим симптомима депресије током четворогодишњег праћења. Аутори наглашавају да социјална подршка може да представља важну везу између анксиозности непосредно послије губитка и каснијих депресивних симптома. Истраживање је објављено у часопису „Јоурнал оф Affective Дисордерс“.

Реченице „буди јак“ и „вријеме лијечи све“ могу додатно да заболе

Изрази „Мораш да будеш јак“, „Немој да плачеш“ или „Мораш даље због породице“ наизглед пружају охрабрење, али особи могу да наметну обавезу да сакрије осјећања. Плакање, љутња, страх и збуњеност представљају очекиване реакције на велики губитак. Корисније је да кажемо: „Не мораш преда мном да скриваш како се осјећаш“ или „У реду је да плачеш“.

Треба да избјегавамо и реченице попут: „Све се дешава са разлогом“, „Сада је на бољем мјесту“, „Бар је дуго живио“ или „Знам тачно како ти је“. Такве изјаве могу ненамјерно да умање значај губитка, чак и када их изговарамо са најбољом намјером. Боље је да признамо да не можемо потпуно да разумијемо туђи бол и да ипак желимо да будемо присутни.

Жалост може да изазове јаку тугу, раздражљивост, љутњу, осјећај кривице, несаницу и слабији апетит. Због тога особа понекад може да одговори кратко, заборави договор или реагује другачије него иначе. Такво понашање не треба одмах да протумачимо као личну увреду, већ да покажемо додатно стрпљење и разумијевање.

Подршка је потребна и када прођу сахрана и први дани

Подршка често буде најинтензивнија непосредно послије смрти, а затим нагло ослаби када се други врате својим обавезама. Управо тада ожалошћена особа може снажније да осјети усамљеност и коначност губитка. Корисно је да јој се јавимо и послије неколико нед‌јеља или мјесеци, као и током рођендана, празника и годишњице смрти.

Не постоји универзалан рок послије којег би неко „морао“ да се осјећа боље. Туга се временом обично мијења, али може поново да постане снажна због фотографије, пјесме, мириса или важног датума. Редовне, ненаметљиве поруке попут: „Данас мислим на тебе“ или „Како ти је ових дана?“ показују да подршка није престала.

Ако жалост дуго озбиљно нарушава спавање, исхрану, посао, односе или свакодневно функционисање, особу можемо њежно да охрабримо да разговара са психологом, психијатром или савјетником за туговање. Ако говори да не жели да живи, да би повриједила себе или д‌јелује непосредно угрожено, не треба да је оставимо саму нити да такве ријечи чувамо као тајну.