Љубав ка природи и води пробудила је жељу код Марка Гребенара из Гламочана да купи брод и крене на експедицију ријеком од Франкфурта до Градишке пловећи Мајном, Дунавом и Савом.

Суботње јутро 16. маја било је договорено за почетак путовања, а на брод није закорачио сам. Са њим су из Франкфурта кренули и његов отац Милан Гребенар, као и његови пријатељи Станислав Дедић и Славиша Бекић који је морао због посла напустити експедицију послије 70 километара пловидбе.

Са Марком су новинари Независних новина разговарали док је још пловио Мајном, у тренутку кад су прошли Швајнфурт. Први дани на броду су протекли без проблема, а открио је и како је и зашто брод завршио у његовом власништву.

„Брод је купљен на огласима. Тражен је дуго времена. Та љубав према ријеци и према природи је присутна већ одавно“, почиње своју причу Марко за „Независне новине“.

Оспособити брод који је претходни власник купио давне 1972. године, а који је сада био у запуштеном стању, није било лако, али у томе су успјели.

„Ја сам само три пута ишао авионом у Франкфурт, док смо тај брод успјели оспособити да упали, да га наш другар региструје, да се брод осигура, да се припреми једноставно за пута, да имамо на њему основне ствари, да нам ради топла вода, да имамо струју, да ставимо нове акумулаторе…“, истиче он.

Kако додаје, чак су неке дијелове слали из Бањалуке аутобусом.
„Трајала је дуго та логистика и припрема да би тај брод уопште био за пута. Ми смо сви отприлике у некој машинској струци, имамо механичара на броду, човјека који се разуме у електрику, ми радимо каросерију, тако да нам није ништа непознато сада ни поправити успут, ако би било неких проблема“, открива Марко додајући да се нада да ипак проблема неће бити.

Пред њима су дани путовања, вјероватно и више од двије седмице, а коначан циљ је Градишка.
„Ми сада имамо 380 километара Мајне узводно. Ту улазимо у канал који води према Дунаву. Он је дуг 170 километара. И онда је сав пут низ воду Дунавом до Београда. И онда идемо Савом узводно 450 километара до Градишке. Ако све буде у реду са овом старом машинеријом што смо купили, мислим да би требало да то све траје између 15 и 20 дана“, каже Гребенар за „Независне новине“.

Kако објашњава, прва четири дана возе узводно 400 километара.
„Прешли смо 34 преводнице за прва четири дана. Оне су нам одузимале неко вријеме, али то је баш онако искуство лијепо. Прва преводница у Офенбаху нам је унијела страха, али сад иде све лакше и лакше. Немамо баш неко огромно искуство са свим овим, али ето иде нам добро“, искрено прича он.

За управљање бродом потребна је возачка дозвола коју је Марко добио у Градишци, а која је призната и у Европи.
„Морамо имати човјека на броду који зна језик. Телефоном се најављујемо на сваку преводницу, на два километра испред ње, да нам отворе, да испусте воду, да можемо ући. Тако да, без знања њемачког језика, ово би било много, много теже, што се тиче тих логистичких дијелова“, каже он додајући да су брод регистровали на друга који борави у Њемачкој, па због тога и плове под њемачком заставом.

До Србије ће возити он, а онда је план да кормило преузме отац са својим другом и да доплови до Градишке.
„Kада стигнемо, брод остаје доле. Не враћа се у Њемачку ни случајно. Брод ће највјероватније ићи мом сину у насљеђе. Син воли воду, ја волим воду, ево и отац је са мном“, каже кроз смијех Марко додајући да већ постоје и планови за даље, за нова путовања, када доведе брод у још боље стање.
На пут су кренули са много жеље, али не и са много подршке околине. Kако каже у разговору за „Независне новине“, људи су им се чудили.

„Откуд на толики пут, зашто, како ћете, куд се иде, хоћете ли моћи доћи… Ми смо можда мало и брзо ушли у све ово, али смо се добро припремили“, каже Марко кога смо оставили да плови ријекама са својим сапутницима.