Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФР Југославија или СФРЈ), бивша је југословенска држава која је постојала од краја Другог свјетског рата, до рата почетком деведесетих година двадесетог вијека. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Сјеверне Македоније, Словеније и Црне Горе.

Послије четири године крвавих борби, до прољећа 1945. године, партизани, односно новонастала Југословенска армија, уз помоћ совјетске Црвене, ослободила је готово сваки педаљ земље од њемачког окупатора и њихових савезника.

Ратом разорена Југославија одмах се нашла пред новим политичким изазовима, а Комунистичка партија и њен вођа Јосип Броз Тито требало је да побједу извојевану „по шумама и горама“ легализује како на домаћем, тако и на међународном плану.

Мир је дочекан са двије владе.

У Београду је народну власт представљао Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), прва револуционарна влада са Јосипом Брозом Титом на челу, установљена на другом засједању АВНОЈ-а (Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије) крајем новембра 1943.

Пар хиљада километара даље, у Лондону, главном граду Велике Британије, од априла 1941. налазила се југословенска влада у избјеглиштву, као и краљ Петар Други Карађорђевић, још увијек званични монарх Краљевине Југославије.

Иако су избори озваничили власт комуниста, до преломног тренутка у односима у Југославији дошло је двије године раније, у главном граду Ирана.

Тада су совјетски лидер Јосиф Стаљин, британски премијер Винстон Черчил и амерички председник Френклин Рузвелт на Техеранској конференцији одлучили да ће западни савезници „политички и војно“ помагати партизански покрет, каже историчар Момчило Павловић.

Југословенска војска у отаџбини, односно, четници предвођени Драгољубом Михаиловићем, од тада више није могла да рачуна на помоћ савезника због сарадње са окупатором.

Њихов врховни командант краљ Петар Други је такође септембра 1944. наложио да се четничке јединце ставе под команду партизанских одреда.

Била је то увертира у низ преговора и споразума између Јосипа Броза Тита и Ивана Субашића, тадашњег краљевог премијера и бившег бана Бановине Хрватске који је под притиском Черчила доведен из Сједињених Америчких Држава.

У марту 1945. је договорено формирање Привремене владе Демократске Федеративне Југославије са представницима обе власти – и монархистичке и комунистичке.

Демократска Федеративна Југославија (ДФЈ) је истовремено представљала посљедњу фазу постојања Краљевине и први период социјалистичке Југославије.

На челу Привремене владе био је Тито, док су за потпредсједнике изабрани комуниста Едвард Кардељ и предсједник Демократске странке Милан Грол, док је Шубашић био министар спољних послова, наводи историчар Павловић.

Овај савез је био кратког даха, а већ у наредним мјесецима оставке су дали Шубашић и Грол, који ће потом постати својеврсни лидер опозиције пред изборе.

Иако су многи сматрали да су избори на којима је комунистичка власт стекла легитимтет били нерегуларни и недемократски, значајнијих критика готово да није било.

Међу малобројнима који су се огласили био је краљ Петар Други који је изборе „окарактерисао као обичну фарсу и изигравање слободне воље народа“.

Убрзо су Сједињене Државе и Велика Британија признале изборне резултате и Тита „као великог побједника и савезника“.

Конститутивна сједница Уставотворне скупштине одржана је 29. новембра 1945, на двогодишњицу Другог засједања АВНОЈ-а, на којој је прихваћена „Декларација о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије” (ФНРЈ). Овом одлуком Југославија је престала да буде монархија и постала федерална република.

Први предсједник послијератне Југославије је био Иван Рибар, а предсједник Владе је био Јосип Броз Тито.

Уставом Југославије од 1963. године промијењено је име државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и она је дефинисана као „савезна држава добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљања”. Територија Југославије „јединствена је и сачињавају је територије социјалистичких република.”

1974. је усвојен нови савезни устав који је дао више аутономије републикама и покрајинама, тако у основи испунивши захтјеве хрватског народа. Републике су добиле више права, смањена су овлештања савезне државе. Исте године, Тито је проглашен за доживотног предсједника СФРЈ и доживотног предсједника Савеза комуниста Југославије.

Послије Титове смрти (1980), тензије између народа Југославије су порасле.

Од 1980. до 1991. године, власт Југославије је била колективна, сваке године је вођа био из различитог предсједништва једне од шест република некадашње Југославије.

Током 1991. и 1992. дошло је до распада СФРЈ који је изведен методом оружане сецесије уз подршку и помоћ страних држава. У случају Југославије није поштовано начело територијалне цјеловитости и њених међународно признатих граница. Супротно међународном праву, републичке границе, које никада нису правно утврђене и обиљежене, постале су границе суверених држава. Право народа на самоопредјељење везано је за федералне јединице и оне су постале његови носиоци.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.