Народноослободилачки покрет (НОП) је био највећи антифашистички покрет у Југославији за вријеме Другог свјетског рата. Покрет је организовала и предводила Комунистичка партија Југославије.

Оружану силу Народноослободилачког покрета представљали су Народноослободилачки партизански одреди (НОП одреди), стварани током љета 1941. године. Током 1942. године створена је Народноослободилачка војска Југославије, која је марта 1945. прерасла у Југословенску армију.

Као непосредни органи Народноослободилачког покрета стварани су, већ током љета 1941. године, Народноослободилачки одбори, који су представљали прве органе „народне власти“. Они су били организовани као сеоски, мјесни, рејонски, градски, општински, окружни, покрајински или обласни и имали су задатак да помажу из позадине Народноослободилачку борбу. Поред Народноосолободилачких одбора у оквиру НОП-а су стваране и друге масовне антифашистичке организације, попут Антифашистичког фронта жена (АФЖ), Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) и Савеза пионира Југославије.

Народноослободилачки покрет је за разлику од других покрета у Југославији, током Другог свјетског рата, успио да окупи припаднике свих народа: Србе, Хрвате, Словенце, Муслимане, Црногорце и Македонце, као и припаднике свих националних мањина у Југославији: Мађаре, Албанце, Италијане, Словаке, па чак и Њемце.

Један од циљева Народноослободилачког покрета био је и стварање нове државе – Нове Југославије, која би почивала на националном и социјалном јединству. На тај начин се остваривао и дио програма Комунистичке партије Југославије, који се односио на извођење социјалистичке револуције. Ови планови су се посебно одвијали на ослобођеним територијама тзв. „Партизанским републикама“ (Ужичка република, Дрварска република, Бихаћка република и др.) где је становништво могло у пракси да види ефикасност рада народноослободилачких одбора и стварање државе социјалне правде.

Народноослободилачки покрет се развијао на читавом подручју Југославије, као и на дијеловима околних земаља са већинским југословенским становништвом. Главни противници НОП-а су били страни окупатори (Њемци, Италијани, Бугари и Мађари), као и „домаћи издајници“ – квинслишке организације које су сарађивале с окупатором: Независна Држава Хрватска (усташе и домобрани), режим Милана Недића у Србији (Српска државна стража), Бијела гарда у Словенији, режим Секуле Дрљевића у Црној Гори, четници Косте Пећанца, Балисти, Љотићев „Збор“ и др. Поред чистоквинслишких организација припадници НОП-а су били и у сукобу с четницима Драже Михаиловића, који су од стране Савезника били признати као Југословенска војска у отаџбини. Покрет је водио досљедну борбу и против ширења међунационалне мржње и масовних прогона и покоља становништва, што му је донијело велику народну подршку.

Народноослободилачки покрет је 1943. године добио подршку Савезника, који су ускратили дотадашњу подршку четницима. Послије тога је дошло, на наговор Савезника, до стварања споразума са Југословенском владом у избјеглиштву, која је и сама признала НОП. На основу тих споразума дошло је, 7. марта 1945. године, до стварања Демократске Федеративне Југославије.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.