Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Први рат се десио у октобру 1912. и трајао је до маја 1913. године, у том рату су учествовале четири државе, Србија, Црна Гора, Грчка, Бугарска. Други Балкански рат се десио у јуну 1913. и трајао је до августа 1913, у њему је учествовало пет држава, Србија, Црна Гора, Грчка, Румунија, Турска.

ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ

Узроци и савези

Ослободивши се турског ропства у XIX вијеку, балканске државе Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора ослободиле су се и феудалних окова.

Продирање капиталистичких друштвених односа и јачање националне свијести испољавало се у тежњи за ослобођењем поробљених крајева и националним уједињењем, али и у тенденцији младе буржоазије за територијалним проширењем преко етничких граница. Отуда и сукоби интереса који су се сводили на питање како треба подијелити оне територије које ће се тек ослободити од Турака. Наслањајући се на велике силе ради остварења својих територијалних циљева, балканске државе постају експоненти њихове империјалистичке политике.

Велике силе желеле су да младотурски устанак 1908. искористе за своје циљеве, и да поставе питање подјеле Турске на штету балканских држава. Најопаснији противник интереса балканских држава била је Аустро-Угарска, која је подржана од Њемачке, настојала да из окупиране Босне и Херцеговине, преко Санџака и Косова, продре ка Солуну. То је и убрзало међусобно зближавање балканских држава. Русија као чланица Тројног споразума, подржавала је то зближавање, сматрајући да ће тиме спријечити аустро-њемачко надирање на Балканско полуострво. Рад на стварању Балканског савеза почео је у јесен 1911. године. На основу уговора и тајног додатка, закључена је 2. јула Војна конвенција којом су предвиђене војне обавезе обе стране у случају дефанзивног и офанзивног рата, као и детаљи заједничког командовања, снабдијевања и подјеле ратног плијена. Послије регулисања Војне конвенције закључени су војни споразуми између генералштабова српске и бугарске војске. Рад на склапању уговора о савезу између Бугарске и Грчке започет је, такође, 1911. године. Питање војне сарадње било је регулисано бугарско-грчком Војном конвенцијом, потписаном 5. октобра 1912. године. Између Бугарске и Грчке није била предвиђена подјела турске територије. Савез између Црне Горе и Бугарске за рат против Турске потписан је у јулу, а између Србије и Црне Горе 27. септембра 1912. године. Последњи је предвиђао правце дејства српске и црногорске војске, начин сарадње и командовања у случају заједничких операција на истој територији. Што се тиче ослобођене територије, свака страна задржаће оно што заузме, уз резерву каснијих корекција.

Послије тога савезници су почели интензивне припреме за рат против Турске. Догађаји који су се одиграли у љето 1912. године још су их више убрзали: албански устанак, побуна гарнизона у Једрену и Битољу, као и пад младотурске владе, појачали су анархију у Турској. Велике силе искористиле су те догађаје, нарочито Аустроугарска и Русија. Оне су жељеле да одрже постојеће стање на Балкану, уз ограничене реформе које нису могле имати дубље и трајније резултате. Због тога су савезници одлучили да питање Турске ријеше оружјем, и 29. септембра упутили су ултимативне ноте Турској са захтјевом да се изврше реформе, да се спроведе административна аутономија, уведу локалне скупштине, дозволи слобода наставе, успостави локална полиција и друго. На то је Турска 23. септембра наредила дјелимичну мобилизацију у европским провинцијама, заплијенила грчке бродове у цариградској луци и ратни материјал који је пристизао у Србију из иностранства преко Солуна. Савезници су на то 30. септембра 1912. године одговорили општом мобилизацијом, што су и Турци учинили сутрадан. Црна Гора објавила је рат Турској већ 8. октобра, Србија и Бугарска 17. октобра, а Грчка 19. октобра 1912. године.

У мање од 9 мјесеци, Турска је изгубила територије на скоро цијелом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. августа 1913. године са свим противницима, осим Грчке. Након одбијања испуњавања захтјева од стране Турске и државног пуча у јануару 1913. године, рат је настављен, где је Турска изгубила и утврде Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору од грчке морнарице, па је 30. маја 1913. године, под посредством Великих сила (Аустро-Угарска, Њемачка, Француска, Велика Британија и Италија) успостављен мир Лондонским мировним уговором, по којем је Турска балканским савезницима предала све своје територије западно од линије Енос – Мидија (обала Егејског мора – обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Kрит.

Kао резултат Првог балканског рата створена је Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустро-Угарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.

ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ

Незадовољство подјелом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун – 10. август 1913). Једна бугарска војна јединица је 29. јуна 1913. године напала српске снаге на ријеци Брегалници (тзв. Брегалничка битка), а 30. јуна и грчке снаге на подручју Солуна. Грчка војска је под командом Краља Константина поразила Бугаре у бици код Кукуша где су обе стране претрпеле тешке губитке. Иако је бугарска влада покушала да оспори ратне операције против Србије и Грчке, оне су 8. јула 1913. године објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска с жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.

Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је Бугарска морала предати подручја освојена у Првом балканском рату. Велики део територије добила је и Румунија, а Македонија је била подијељена између Грчке и Србије.

Балкански ратови су били увод у годину касније Први светски рат. Наиме, од ових мировних уговора, Србија је највише извукла корист и била је најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустроугарске и Србије. Аустроугарској није одговарала моћ Србије на Балкану, која је важила као руски сателит, у њеним намјерама даљњег ширења на исток ка Солуну, а Србији присутност Аустроугарске на Балкану. Тако је убиством Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву и нађен повод за почетак Првог светског рата.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.