Османско царство је основано 1299. године од стране емира Османа Гази. Убрзо је почело своја освајања и ширење према Балкану. Први напад на српску војску је био на реци Марици (1371. године), где је поражена српска властела из Македоније са војском од 20.000 војника против Турака, чије су снаге бројале око 11.000 војника. До 1389. Османско царство је већином посједовало јужни и источни део Балкана. Године 1389. султан Мурат I је послао писмо српском кнезу Лазару, са захтјевом да прими ислам и постане вазал према Османлијама или ће га он напасти. Лазар је одбио да пређе на ислам и прихвати вазалство и 28. јуна 1389. је отпочела Битка на Косову, у којој је убијен и Османски султан Мурат I, али је војска кнеза Лазара, Вука Бранковића и Влатка Вуковића претрпјела огромне губитке.

Ова битка је дефинитивно ријешила судбину Србије, јер након ње у земљи више није било силе која би могла да се супротстави Турцима. Овај период означен је почетком вијековне турске власти над Србима, који су се истовремено борили и опирали под теретом нових османских господара.

Османска експанзија: Освојена српска територија

Након Kосовског боја, Османско Царство наставило је свој освајачки поход према западу. Град за градом, територија Србије постајала је подложна османској власти. Београд, Ниш, Скопље – сви су постали дијелови великог Османског Царства. Убрзо су услиједили и дубљи друштвени, економски и културни утицаји турске културе на српско друштво. Турци су наставили своја освајања све док нису успели да заузму целу територију Српске деспотовине 1459. године, освојивши Смедерево, а затим да заузму и Босанску државу (1463. године).

Односи у друштву

Падом српских земаља под турску власт, српски народ је разбијен и подијељен у шест ејелета и десетине санџака. Турци су том подјелом настојали да спријече сваку могућност организовања и подизања устанка. Попут других хришћанских народа на Балкану, Срби су доспјели у положај раје. Иако су обрађивали сопствену земљу, насљеђену баштину, спахијама су плаћали десетину. Основна дажбина био је харач, обавезан за сваког пунољетног, за рад способног мушкарца. Уз харач је ишао и низ вандредних намета, а најсташнији је био данак у крви.

У првој половини 16. вијека интензивно је спровођена исламизација. Преласком у ислам хришћани су постајали потурчењаци и добијали права као и Турци. Насилна исламизација је предузимана привремено, јер Турцима није био интерес да све хришћане преведу у ислам пошто је хришћанска раја плаћала порезе и сносила бројне друге обавезе.

Привреда

Привреда је у српским земљама под турском окупацијом доживјела потпуни крах; рударска производња је престала, а многи градови порушени и запустели. Уместо напретка  привреда се вратила на ниво натуралне, јер су њену основу представљали земљорадња и сточарство. Занатство је у балканском дијелу Турске скоро искључиво служило за војне потребе, док је трговина имала шири значај. Најзначајнији градови су били: Ниш, Ново Брдо, Смедерево, Ужице и Kрушевац, коме је промијењено име па је назван Алаџахисар. Градови су попримили источњачки изглед и имали чаршију с дућанима и занатским радњама, махале, јавне грађавине-џамије, ханове, школе, амаме, чесме. Градско становништво је било шароликог етничког поријекла, већином исламизовани хришћани и странци – Грци, Јермени, Јевреји, Турци. Од заната били су заступљени сабљарски, пушкарски, сарачки,  поткивачки, ковачки и сл. Предмет турске трговине биле су сировине – вуна, восак, жито, кожа, крзно, стока – које су се извозиле на запад, а са запада су увожени мануфактурни производи.

Отпор српског народа: Очување идентитета и вјере

Иако је турска власт била наметнута, Срби нису мирно прихватали своју судбину. Различите групе и појединци организовали су отпор, очувавајући свој језик, традицију и вјеру. Истакнуто лице отпора био је деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара са Kосова. Иако је био приморан на политичку послушност према Османским властима, успео је одржати релативну аутономију и сачувати дијелове српске територије. Његова дипломатска вјештина и способност одржавања мира допринели су преживљавању српског друштва у временима великих турбуленција.

Манастири су постали центри отпора, чувајући књиге и знање, док су поједини вође села организовали герилске акције против османских трупа. Већински дио српског становништва одупро се исламизацији и остао досљедан хришћанској вери, док је мањи дио, углавном ниже племство прешло у ислам. Српска црква је очувала национални индентитет и културно насљеђе и непосредно учествовала у пружању отпора освајачима. Од почетка турске окупације цркви су наметнуте превелике дажбине, црквена имања су узурпирале и присвајале спахије, цркве и манастири су пљачкани, рушени и претварани у џамије. Kада је патријарх Павле предузео обнову српске цркве, Охридска архиепископија је преко утицајних Грка на султановом двору, онемогућила његов рад и Српска патријаршија је 1541. укунута.

Пошто су крајем 16. вијека заустављена турска освајања, дошло је до наглог опадања турске империје и слабљења централне власти. Цијели управни апарат и судство, које је и онако било лоше, захватила је корупција. У условима општег безакоња помоћу новца се долазило до високих звања и положаја. Припадници муслиманске раје добијали су читлуке, посједе за које су плаћали одређене дажбине. Ти посједници су се звали читлук сахибије, а хришћани који су обрађивали читлуке чивчије. Зависно од околности, отпор је организован у виду хајдучије, ускочких акција, устанака и учешћа у ратовима великих сила од 16. до краја 18. вијека.

Сеобе Срба од 16. до 18. вијека

Под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, кренуле су масе избјеглица из централних дијелова средњовековне Србије, од Скопља до Београда. То изгнанство, у историји познато као Велика сеоба Срба, збило се усред зиме, па су избјеглице, поред куге и глади, умирале и због хладноће. Многе групе беспомоћног народа сустигли су и исекли турски коњаници. Сабор и патријарх Арсеније III упутили су епископа Исаију Ђаковића у Беч да од цара Леополда I тражи дозволу да се Срби населе у границе Аустрије и да добију црквену самоуправу. Цар је признао Србе као народну заједницу и августа 1690, издао прву ,,Привилегију” додjељујући им црквену аутономију и одређена политичка права.

Припремајући се за нови рат, којим је намjеравала да оствари превласт на Балкану, Аустрија се, као и дотада, ослањала на Србе. Тајним споразумом са патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом обезбijедила је њихову подршку. Kад је почео рат (1737-1739) у аустријској војсци се борило 3 000 Срба, а патријарх је на подручју Приштине, Вучитрна, Ниша, Беле Паланке и Новог Пазара, дигао устанак на још 10 000 људи. Турци су сазнали за њихове везе са Аустријом, али он је успiо да побjегне из Пећи и из Патријаршије понесе највеће драгоцjености. С аустријском војском је, под патријархом Арсенијем IV, кренуо велики исељенички талас у Јужну Угарску ,,Друга велика сеоба Срба”, која је довела до друге запустелости Србије”. Непуне три деценије касније султан Мустафа III укинуо је Пећку патријаршију (1766) и забранио да се убудуће икада оснује посебна српска патријаршија.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.