Да је живот лијеп и да је у данашње вријеме богатство имати праве пријатеље, показују сада већ остварени људи који су давне 1984. године уписали Основну школу „Моша Пијаде“, данашњу „Десанка Максимовић“, у Трну код Лакташа.

Они су протеклог викенда код школског друга Дамира, у ресторану „Цар“ у Трну, прославили 40 година од завршетка основне школе.

Живот их је, кажу, разбацао по цијелом свијету, не зато што су они то хтјели, него такво вријеме, свако је отишао за својом судбином.

Додају да их је данас ипак највише у Трну, али да су на дружење допутовали и они из других градова БиХ, Србије, Хрватске, Црне Горе, Њемачке, Швајцарске, Шведске и Америке.

Иако су се, како нам кажу, отуђили и људи и вријеме, они не дозвољавају да им брза данашњица поквари дружења и сјећања на срећне школске дане.

На идеју да их све окупи прије пет година дошла је Манда Шалић из Петриње, а од тада се ова весела дружина састаје сваке године.

„Увијек ми је било тешко слушати пријатељице које су препричавале своје доживљаје с годишњица матуре. Но, није то био једини разлог. Са својим супругом Жељком, који је и мој школски друг, сам 30 година у браку, а познајемо се 50 година. Заједно смо се играли као дјеца, живјели у истој улици и ишли у исту школу“, започела нам је причу Шалићева.

Шалићи данас живе у Петрињи у Хрватској, гдје је настањено и још неколико њихових школских пријатеља.

„Направила сам групу на Фацебооку, изнијела своју идеју и предложила да се сви активирају и траже људе наше генерације. Свако је некога познавао, родитеље, родбину, сусједе, скупио се ту повећи број људи и 2019. наставили смо комуникацију преко Вибер групе под називом ‘Генерација 69’. Те године су сви пунили 50 година старости и 35 година од завршетка основне школе“, рекла нам је Шалићева.

Прво окупљање 2019. године у Трну организовали су Миленко Кукић и Жељко Кондић.

Њих 38 први пут се окупило 31. августа 2019. у ОШ „Десанка Максимовић“. Са пуно емоција кажу да су се тај дан поново упознавали, те да је сусрет био попраћен и с пуно суза радосница.

Миленко је, кажу, тај дан на „часу“ одржаном у учионици службено проглашен шефом генерације и свим другарицама поклонио је ружу. Простор за свечани наставак дружења није био проблем јер им је њихов школски пријатељ Дамир Стајчић уступио ресторан „Цар“ у Трну, гдје су се први пут након 35 година окупили у великом броју.

Тога дана Манда Шалић је добила круну и проглашена је краљицом матуре.

Од тога дана они се нису престали дружити. Они имају и групу на Виберу, гдје свако јутро једни другима пожеле „добро јутро“, и то траје ево већ пет година.

На једном од окупљања појавили су се и лексикони из 1984. године.

„Замислите да читате нешто што сте написали прије 40 година, иницијале симпатије, љубавне стихове, посвете“, открила нам је Шалићева.

Иако их већина живи у Трну, тих 35 година нису се никад састали на кафи, нису се дружили, а неки су се само у пролазу поздрављали.

„Након нашег првог окупљања почела су наша заједничка дружења, заједничке прославе рођендана. Сваке године задње суботе у августу славиле су се матуре, једни другима смо ишли на породична славља и славе. Супруг и ја смо чак организирали неколико ‘екскурзија’ у Петрињу“, прича нам она.

Шалићева је за „Независне“ открила да се двоје школских пријатеља те 2019. године зближило и заљубило, те да данас живе заједно у Задру, гдје имају породичну фирму и најомиљенији су пар генерације ’69.

А да су сложни и да помажу једни другима и у оним лошим тренуцима, показали су и 2020, када се у Петрињи догодио катастрофалан потрес.

„Супруг и ја смо остали без куће. У тим тешким тренуцима сви су били с нама у мислима. Свакодневно су нам слали ријечи подршке и нудили помоћ. Три дана након потреса екипа из Трна је стигла у Петрињу с пуним комбијем разних ствари, хране и хигијене. Ми то никада нећемо заборавити. Нису нам биле битне ствари, нисмо били гладни, били смо уплашени и живјели у неизвјесности јер потреси нису престајали, али та људска подршка, загрљај и ријечи утјехе значе све. Замислите, они су скупили новце и нама намијенили да си уплатимо један викенд на мору да се одморимо и одмакнемо од проблема који нам је узроковао потрес“, прича нам са посебном емоцијом Шалићева.

Истиче да су и тада сви они поново показали да су људи и да се заједно може све.

„Другарици из генерације су помогли обновити породичну кућу, сви су судјеловали онако како су могли, једни су помогли финанцијски, једни су радили, градили…“, додала је она.

На крају ове приче они нам шаљу јасну поруку.

„Пријатељство, заједништво и успомене су непроцјењиви. Поред животних постигнућа, оно што задржавамо су људи који су били с нама, смијали се, плакали, дијелили успјехе и подржавали нас у тешким тренуцима. За све нас, ови сусрети доносе важне лекције: живот је кратак, односи су пресудни, а љубав и повезаност међу људима непроцјењиви су благослови. Прослава годишњице матуре није само повратак у прошлост, већ и слављење садашњости и поглед у будућност с надом у нова окупљања, нове приче и нове успомене које ће обогатити наше животе“, поручују нам они и додају да традицију окупљања неће прекидати док их има.