Босна и Херцеговина има дугу и комплексну историју, укључујући период под османском влашћу, а потом и период под Аустроугарском монархијом. Након распада Југославије, Босна и Херцеговина прогласила је независност 1992. године, што је довело до рата и сукоба који су завршили Дејтонским споразумом 1995. године.

Почетком 15. вијека, Босна и Херцеговина постала је дијелом Османског царства. Османско царство достигло је врхунац своје моћи у XVI вијеку, да би крајем XVII вијека почео процес опадања, који се наставио и у XVIII вијеку. Каснији немири због земље изазвали су устанак Срба из 1875. године, познатији као Невесињска пушка. Устанак се брзо проширио, па се у њега укључило и неколико других држава и великих сила, које су приморале Османско царство да препусти управљање Босном и Херцеговином Аустроугарској монархији.

Након пада Османског Царства, Босна и Херцеговина постала је дио Аустро-Угарске Монархије 1878. године након Берлинског конгреса. Током овог периода, дошло је до модернизације и урбанизације, с изградњом жељезница, школа и других инфраструктурних објеката. Међутим, и даље су постојали етнички и политички сукоби.

Идеја о заједничкој држави Јужних Словена постала је популарна политичка идеологија и у Босни и Херцеговини. Одлука аустроугарске владе да анектира Босну и Херцеговину 1908. године, допринијела је схватању о неопходности идеје међу народима Босне и Херцеговине. Ове политичке напетости кулминирале су 28. јуна 1914. када је Гаврило Принцип, члан организације  Млада Босна, у Сарајеву убио пријестолонасљедника аустроугарског трона, Франца Фердинанда, и смртно ранио његову супругу Софију, за што се касније испоставило да је догађај који је послужио као повод за избијање Првог свјетског рата.

Ово је покренуло ланчану реакцију која је довела до рата. Након рата, Босна и Херцеговина остала је дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Политички живот у Босни у овом периоду обиљежили су социјални и економски немири око прерасподјеле земље те оснивање неколико политичких партија које су често ступале у различите коалиције са разним партијама из других дијелова краљевине.

Током Другог свјетског рата, Босна и Херцеговина била је окупирана и од стране нацистичке Њемачке и њихових савезника. Након окупације Југославије у Другом свјетском рату, цјелокупна територија Босне и Херцеговине припала је Независној Држави Хрватској. Усташка управа над Босном довела је до прогона и геноцида Срба, Јевреја и Рома. Од 1941. године, југословенски комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом, организовали су вишенационални покрет који се борио против страних окупатора и освајача, фашиста и нациста. Крајем новембра 1943. године, Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије одржало је засједање у Јајцу, на којем је одлучено да се нова Југославија успостави као федерација са шест република, од којих би једна била и Босна и Херцеговина у својим границама из периода аустроугарске окупације. Устав Федеративне Народне Републике Југославије из 1946. године озваничио је ову одлуку.

Слабљењем комунизма и појавом вишестраначког система у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији су новонастале националистичке странке сва три народа (Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница)  освојиле већину на парламентарним изборима 1990. и оформиле лабаву коалицију којом је успешно окончана владавина комуниста.

Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије деведесетих година 20. вијека  довео је до избијања оружаних сукоба у Босни и Херцеговини. Ови сукоби трајали су од 1992. до 1995. године. Сукоби су завршили Дејтонским споразумом 1995. године, који је поставио оквир за данашњи политички систем у земљи.

Након рата, Босна и Херцеговина постала је независна држава с комплексним политичким системом. Земља је подијељена на два ентитета: Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине, с три доминантне етничке групе (Бошњаци, Срби и Хрвати).

Историја Босне и Херцеговине обиљежена је разноликим етничким, религијским и политичким утицајима, а сукоби током 20. вијека оставили су дубоке трагове на друштву и политици земље. Босна и Херцеговина данас се суочава с изазовима помирења, политичке стабилности и економске обнове како би изградила бољу будућност.

Босна и Херцеговина има богату културну баштину која укључује мјешавину различитих утицаја. Службени језици у Босни и Херцеговини су српски, босански, и хрватски, с ћириличним и латиницом као писмима. Босна и Херцеговина је земља с богатом културом и историјом, али и сложеним политичким и етничким динамикама које су обликовале њену савремену стварност. Босна и Херцеговина има богату књижевну традицију која сеже унатраг вијековима, од којих посебно издвајамо нобеловца Иву Андрићу, чија су дјела, попут „На Дрини ћуприја“, свјетски позната.

Такође, Босна и Херцеговина има богату архитектонску баштину која одражава различите периоде историје. Османска архитектура видљива је у многим џамијама, мостовима и старим градовима попут Мостара. Постоје прекрасне православне цркве, као католичке цркве и  које свједоче о католичком и православном насљеђу у земљи. Уз то, Босна и Херцеговина такође има неколико средњовјековних тврђава и старих градова, попут оних у Јајцу и Травнику. Босанска кухиња је укусна и разноврсна, с утицајима из различитих култура. Нека од популарних јела укључују ћевапе, бурек, ајвар, баклаве и разне врсте традиционалних колача.

Културно насљеђе Босне и Херцеговине одражава богату историју и разнолику етничку и вјерску разноликост земље. Ова разноликост чини БиХ јединственом дестинацијом с разноликим умјетничким и културним изразима.

Министарство спољних послова Републике Србије преко Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону подржава пројекат ‘Да не заборавимо ко смо’ и пружа финансијску подршку његовој имплементацији од стране „Центра за друштвени развој“. Сви чланци који се објављају на порталу Лакташи Инфо у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења организације која га спроводи и њених ангажованих сарадника и Министарство спољних послова Републике Србије нема контролу над њиховим садржајем. Сви такви чланци и изјаве не одражавају званичне ставове и политику Министарства спољних послова Републике Србије.