Људи се, када иду са славе на славу, воде тиме да никако не смију да увриједе домаћина и да је срамота не пробати нешто. Тако долази до тога да Срби за један дан славе поједу хране довољно за недјељу дана.

То се дешава услијед претрпавања храном, заправо, ову ситуацију савршено описује она изрека “гладне су ти очи”.

Када видимо како је сласна кожица прасећег печења, колико је на столу шарених салата и ролата, како су дивне глазуре на ситним колачима, ми просто заборавимо да смо сити, да смо се већ добрано најели, па у тањир стављамо све што нас привлачи, уз мисаони изговор да је ово само данас.

Али није, ићи ћете на славе цијелог новембра и децембра, а сјетите се да послије Божића слиједи Свети Стефан, а онда и Јовањдан.

Наравно, треба јести, треба се веселити, опустити се и мало попити, што је свакако лакше ако нисмо ни свијесни колико калорија уносимо сваким залогајем, шта радимо себи када после сваког гуцнемо газирано пиће и шта смо све урадили свом организму до краја треће славе тог дана.

У разговору са Јованом Живић, струковним нутриционистом, дијететичарем, сазнали смо колико тачно хране Срби унесу за један дан славе.

Славска храна и њене калорије

Знамо како то иде – радујемо се да спремимо и да на столу видимо: мезе, сиреве, руску, али и неке нове салате, ролате, слане торте, супу, сарму, печење, торту или ситне колаче.

– То је све сувише. Ми апсолутно можемо да поједемо само супу и, на примјер, неко месо, заједно са салатом. Ако почнемо од мезе, а ми само кроз сиреве, умаке пуне мајонеза комбинованих са разним врстама павлаке, унесемо брдо лоших калорија и лоших масти. Па онда, када поједемо то, пређемо на сухомеснате производе, који у себи имају велику количину масти. Онда прелазимо на сарму, која опет има извјесну количину масти. Сарма као сарма није лоша, уколико поједемо једну или двије, али ако прије тога поједемо мајонез и цијело предјело, па поједемо сарму, па послије печење, то на крају резултира тиме да ми кроз једну славску трпезу унесемо недјељни број калорија – почиње Јована Живић која нам таксативно даје увид у то колико која храна има калорија на 100 грама.

Парче славског колача износи оквирима 200 калорија, а проја 173 калорије на 100 грама

Руска салата је 220 калорија на 100 грама, док за исту количину мимоса има 296 калорија.

Традиционална гибаница са сиром или пита с месом износе мање-више осто И то је између 300-330 калорија на 100 грама.
Пребранац је 145 калорија на 100 грама, док је подварак око 230 тањир.

Главно месно јело је свакако печење, а свињско износи 176 калорија, док јагњеће је 294 на 100 грама.

За десерт се скоро увијек сервирају ситни колачи, а 100 грама ових посластица износе 457 калорија.

Посни ситни колачи око 490 калорија на 100 грама.

Са друге стране, парче чоколадне торте са орасима садржи око 560 калорија, а ако се одлучите за воћну торту унијећете око 260 калорија.

Једна сарма садржи око 130 калорија, што свакако зависи од њене величине.

Навике Срба на слави

Док сједимо, причамо са родбином и пријатељима, гостимо се и испијамо чашу по чашу сока, у ствари не знамо колико смо додатног шећера унијели. Наравно, водимо се тиме да ћемо газираним пићем “лакше сварити и протјерати ту храну”.

– Сок нема могућност да задовољи жеђ као вода. Сок реагује тако да нам се још више пије, а ми не уносимо воду да би нам се повратила хидрираност, већ уносимо шећер, ароме и адитиве. Не уносимо ништа квалитетно. Кроз чашу сока уносимо око 30 грама шећера. То су скоро двије велике кашике шећера – наставља наша саговорница.

Оно што Јована истиче као највећи проблем је свакако систем “од славе до славе”.

– Људи заседну на једну славу, па једу, нека је то отприлике трајало два сата, па онда иду на другу славу и тамо поново једу. Тако константно муче свој панкреас да лучи инсулин. Дешава се да не праве паузу између оброка. Оно што заборављамо јесте да, када једемо, након тога нека три сата треба да пијемо само воду, како се панкреас не би малтретирао поново. Али, ако се константно уноси нешто у уста и грицка, па нека је то и гутљај по гутљај сока, кафе, поново се панкреас мучи, поново се лучи инсулин, и поново се малтретира панкреас, нема времена да он “одмори” и да се “приштеди” – јасна је Јована.