У вријеме досељавања Словена, током 6. и 7. века, на ширем простору југоисточне Европе преовладавала су два писма: грчки алфабет и римска латиница. Упоредо са пропашћу византијске власти, дошло је до постепеног гашења грчко-римске писмености у областима које су запосјели Јужни Словени, а употреба грчког и латинског писма је највећим дијелом сведена на приморске градове и области. У време досељавања Срба (прва половина 7. века), словенски народи су се служили сопственим писмом, које се назива руница.

Доселивши се на Балканско полуострво, Срби су били под директним утицајем моћне Византије. Мисионарским радом византијских калуђера, становништво овог поднебља примило је хришћанство, тада још неподијељено на римокатоличко и православно.

Коријени писмености код Јужних Словена налазе се у раду Ћирила и Методија, солунске браће која су за циљеве своје мисије у Великој Моравској током 9. вијека створили ново писмо, ГЛАГОЉИЦУ, прилагођено словенским језицима и изговорима. Одговорна дужност повjерена је била искусним мисионарима који су, истовремено, познавали и говор Словена из околине Солуна. При превођењу неминован је био и продор грчке лексике за појмове које Словени нису имали, као и сложенијих грчких синтаксичких конструкција. Превођење богослужбених књига већ је било завршено у Византији, а мисија је на сjеверозападу почела 863. године, те се она узима као година почетка словенске писмености. Овиме је олакшано првенствено ширење хришћанства будући да је писмо створено да би се на словенске језике превеле црквене књиге. Ширењем вјере међу паганским Словенима почело је и њихово описмењавање. У раном средњем вијеку култура је била окренута цркви и одликовала се не само првим словенским писмом, глагољицом, него и једним књижевним језиком заједничким за све јужне Словене, старословенским.

Првобитна српска писменост, дакле, подразумијевала је старословенски језик. Иако је старословенски језик настао на прасловенској основи и био општесловенски књижевни језик почев од друге половине 9. вијека, треба га сматрати и српским књижевним језиком, али – наравно – не само српским и не примарно српским. Овде у обзир узимамо да су га у функцији књижевног идиома Срби употребљавали од 9. па све до 11/12. вијека.

Старословенски језик је био искључиво језик писане комуникације, богослужбеног карактера, којим нико није говорио (мада су се текстови црквених књига гласно читали и појали) , али који се нити граматички нити лексички није исувише разликовао од тадашњих народних говора српских.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Да не заборавимо ко смо“ који подржава Министарство спољних послова Републике Србије преко Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и пружа финансијску подршку његовој имплементацији од стране „Центра за друштвени развој“. Сви чланци који се објављају на порталу Лакташи Инфо у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења организације која га спроводи и њених ангажованих сарадника и Министарство спољних послова Републике Србије нема контролу над њиховим садржајем. Сви такви чланци и изјаве не одражавају званичне ставове и политику Министарства спољних послова Републике Србије.