Након дуге агоније и неколико дана прије 88. рођендана, 4. маја 1980, умро је Јосип Броз Тито, доживотни предсједник СФРЈ и њеног савеза комуниста, пише француски АФП о југославенском вођи који је одбио покровитељство Совјетског Савеза и чврстом руком владао мозаиком народа и вјера.

У поводу 40. годишњице Титове смрти, Франце Прессе присјетио се извјештавања о његовој смрти након готово четири мјесеца лијечења у болници у Љубљани, жаловања у држави и погреба у Kући свијећа на Дедињу, у Београду.

Те неђеље југославенске су новине изашле с насловима да је Тито у критичном стању, а онда је навечер стигла вијест да је умро.

„Радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије: Умро је друг Тито“, објављено је у саопћењу Централног комитета Савеза комуниста Југославије које је на телевизији прочитао Мирослав Лилић.

Kада му се живот угасио, тај старац није тежио више од четрдесетак килограма.

Тито је у јануару хоспитализован због проблема с циркулацијом повезаним с дијабетисом, ампутирана му је лијева нога, а услиједиле су бројне компликације: затајење бубрега, узастопне упале плућа, унутарње крварење, сепса, оштећење јетре и на крају стање коме.

Седам дана жалости

Државна телевизија почела је емитирати програм у којем се славио бивши вођа отпора југославенских партизана у Другом свјетском рату и утемељитељ народне републике 1945.

Јосип Броз узео је име Тито 30-их година 20. стољећа, након петогодишње затворске казне због припадности Kомунистичкој партији која је у то вријеме била забрањена.

Политички је формиран у Москви гђе је прије рата радио у Kоминтерни, а његовом крају постаје постаје комунистички вођа земље коју је раздирала унутарња мржња и чије је јединство очувао жељезном руком.

Са Стаљином је раскинуо 1948. и постао један од суоснивача Покрета несврстаних.

Али био је и љубитељ цигара и раскошних, сјајних или пак потпуно бијелих униформи, који је на Бријунима или на јахти у Јадранском мору частио бројне свјетске челнике и холивудске звијезде.

Након његове смрти проглашено је седмодневно службено жаловање с телевизијским и радијским програмима посвећеним његовом величању, симфонијама и тужним пјесмама.

Плави воз и стотине хиљада људи у Загребу

У понеђељак 5. маја из Љубљане је према Београду кренуо Плави влак с његовим мртвачким ковчегом који је застајао путем како му би грађани могли одати почаст. У возу су били и његови синови Жарко и Мишо.

На загребачком Главном колодвору, у Титовој родној Хрватској, воз су дочекале стотине хиљада људи.

Грађани широм Југославије су на вијест о смрти изашли на улице, често у сузама, и клели се „да никада неће скренути с његовог пута“.

У Београду су у излозима дућана изложени његови портрети с црним флором и слогани у у његову славу: „Тито, твоје име је слобода“.

Неколико сати прије доласка Плавог влака у Београд, маса људи се по киши упутила пред зграду савезне владе гђе му је старо и младо даноноћно, чекајући прије тога сатима у реду, одавало почаст до 8. маја, прије него му је лијес омотан југославенском заставом са црвеном звијездом.

Брежњев на сахрани

На сахрани 8. маја били су присутни челници из цијелог свијета, укључујући и предсједника СССР-а Леонида Брежњева, канцелара тадашње западне Њемачке Хелмута Сцхмидта, челника ДДР-а Ерицха Хонецкера и британску премијерку Маргарет Тхатцхер.

Тито је покопан уз тактове Интернационале и југославенске химне, а у градовима и лукама широм државе ођекивале су сирене.

За посљедње почивалиште изабрао је мјесто уз своју бившу приватну резиденцију у Ужичкој улици. На његовом гробу у Kући цвијећа златним словима пише тек „Јосип Броз Тито 1892 – 1980“, без звијезде петокраке, симбола комунистичког покрета.

Многи су се питали хоће ли Југославија након Титове смрти успјети очувати своје јединство и неовисност. Неки су се прибојавали совјетског експанзионизма након што је неколико мјесеци раније СССР извршио инвазију на Афганистан

Међутим, европски комунистички режими, укључујући и совјетски, почели су од 1989. падати један за другим.

Југославија је потонула у економску и политичку кризу која ће оживјети националистичке тежње и федерација ће експлодирати у низу ратова 90-их чиме је заувијек затворена страница титоизма, закључује АФП.