На данашњи дан, сада већ прије 28 година, KK Партизан први пут је доказао да „реалност није брига на коју се играчи у црно-бијелом дресу обазиру“. Више од двије деценије након Ђорђевићеве тројке у дворани „Абди Ипекчи“ Партизан је остао авангарда европске кошарке и показатељ да су чуда могућа ако се у њих вјерује.

„68:68! Још 30, 25, 24 секунде. Партизан је остао без Даниловића, међутим Шпанци очигледно чекају последњи тренутак да заврше тај напад. Десет секунди… и погодак, још само осам секунди! Два поена предности за Шпанце. Ђорђевић…“ биле су речи Драгана Никитовића којима је направљена увертира за оно што ће се неколико секунди касније догодити.

Те 1992. године Партизан је предвођен тренером почетником и бившим капитеном екипе, Жељком Обрадовићем, још једном почео да прави тим из темеља и да се нада да ће алхемија која зној претвара у злато поново дати резултат.

Нису се тада у клубу из Хумске надали да ће без Дивца, Паспаља, Савовића и Грбовића успјети да догурају далеко у Евролиги али је реалност и у то време била брига на коју се у Партизану нису превише обазирали.

Година у којој је Партизан био принуђен да европске мечеве игра на неутралном терену, у предграђу шпанске престонице, почела је изненађујуће добро.

Са девет побједа и пет пораза црно-бијели су заузели четврто мјесто у групи, тадашњег Kупа европских шампиона, претече Евролиге. Судбина је хтела да у четвртфиналу Партизан добије једног од главних претендената на трофеј у елитном европском такмичењу, италијански Kнор из Болоње.

У првом сусрету, једином који је игран у Београду, Партизан је 12. марта 1992. године савладао Kнор резултатом 78:65, а пет дана касније, у Болоњи, црно-бијели су поражени минималним резултатом 61:60. „Мајсторица“ је донијела велики притисак и неизвјесност са којим су се кошаркаши Партизана успјешно изборили што им је донијело побједу од 69:65, а самим тим и пласман на завршни турнир у Kупа европских шампиона у Истанбулу.

Смотра четири најбоље европске екипе тог времена била је заказана за период од 14. до 16. априла а учешће су, поред Партизана, узеле још екипе Филипса, Естудијантеса и Хувентуда.

У полуфиналном окршају са фаворизованим Филипсом црно-бијели су славили резултатом 82:75, пласиравши се тако у своје прво, и за сада једино европско кошаркашко финале. Други финалиста био је шпански Хувентуд, Партизанов ривал из групне фазе такмичења.

Финале је одиграно 16. априла 1992. године у дворани „Абди Ипекчи“ у Истанбулу. У мечу препуном преокрета Партизан је на полувремену имао предност од шест поена (40:34) али је током другог периода игре иницијатива прешла на страну Kаталонаца који осам секунди прије краја долазе до минималне предности (70:68).

Сан генерација поклоника црно-бијеле боје стао је у тих осам секунди и трку капитена Салета Ђорђевића ка половини Хувентуда. Уз трк, па шут уз задршку, Ђорђевић је својом руком исписао најсвјетлију страницу српске клупске кошарке.

Партизан је тројком коју је погодио Александар Ђорђевић дошао до прве и једине титуле шампиона Европе а југословенска кошарка тада је добила четврту екипу која је славила у финалу Kупа европских шампиона, јер су пре црно-бијелих исто учинили Босна, Цибона и Југопластика.

Вођени од стране сада најтрофејнијег европског тренера, Александар Ђорђевић, Предраг Даниловић, Никола Лончар, Иво Накић, Влада Драгутиновић, Млађан Шилобад, Славиша Kопривица, Жељко Ребрача, Зоран Стевановић и Драгиша Шарић златним словима су урезали своја имена у историју српске кошарке и KK Партизан.

Истанбул и дворана „Абди Ипекчи“ остали су синоним за највећи успех црно-бијелих у историји клуба а поклич Драгана Никитовића и данас одзвања у главама сваког искреног љубитеља кошарке у Србији…

„Три поена, три поена! Време је истекло, време је истекло… Немојте се љутити, што сам заћутао, на тренутак! 71:70… …Партизан је шампион Европе!“