МИЛЕНА ИЗ ЛАКТАША ЈЕ ЈЕДНА ОД САМО 500 ЉУДИ НА СВИЈЕТУ КОЈА СЕ БОРИ СА ОВОМ БОЛЕШЋУ

0
48

Kада је прије девет година Милени Вујиновић постављена дијагноза СМА-синдрома, лакнуло јој је јер је дотад бринула што су многи мислили да болује од анорексије.

Лијека нема, али она не дозвољава болести да јој убије ведрину.

СМА Синдром се тешко дијагностикује па 500 људи у свијету зна да од њега болује.

Рођена је у Бањалуци, живи у Лакташима. До прије девет година живјела је пуним плућима, радила, смишљала пројекте, јурила за сновима и вјеровала да је ништа не може зауставити.

На памет јој није падало да ће се све промијенити послије једног лијепог љетњег ручка.

– Било је необично, чудно, осјећала сам бол, тежину у стомаку и надутост. Понављало се из дана у дан након сваког оброка, а ја сам чекала да прође. Доктор је рекао да је то од стреса, а ја сам га у чуду гледала јер никаквих стресова није било. Болови су трајали мјесецима, почела сам нагло да губим килограме јер су уобичајени лијекови за желудац и пробавни тракт понекад све погоршавали – прича она.

Тада је почела дуга потрага за дијагнозом.

Kако је одувијек била ситне конституције и мршава, доктори су сумњали и на анорексију.

Било јој је криво када би то чула јер је код ње било све супротно.

Увијек је хтјела да добије још који килограм и имала је добар апетит. Вријеме је пролазило, али Милена (39) није одустајала.

Јела је све мање, мршавила и цијела породица се забринула.

Стрес није универзална дијагноза
Преглед код гастроентеролога је искључио стрес и анорексију, услиједиле су радиолошке анализе и тек је магнетна резонанца абдомена открила узрок мистериозних болова.

– Сви су сумњали на стрес као универзалну дијагнозу, а послије ових прегледа сам доживјела шок када су изговорили да имам ријетко обољење компликованог назива – синдром мезентеријалних клијешта, односно СМА-синдром. Тај синдром је био уочен код 500 људи у свијету јер често остаје скривен. Наиме, најчешће урођено смањен размак између абдоминалне аорте и мезентеријалне артерије онемогућава нормалан проток хране кроз пробавни тракт – прича Милена уз много детаљних и стручних објашњења.

– Због свих тих тегоба, упутили су ме на ангиографију крвних судова абдомена. Силни конзилијуми брижних љекара одвели су је у Београд, до професора Божине Радевића, васкуларног хирурга – прича Милена.

Прихватила је мишљење да је операција једини начин да се помогне, као и његов савјет да што више чита и учи о самом синдрому како би сама себи могла да помогне и разумије шта јој се догађа у организму.

За мене нема дијете
– Опоравак након ове операције био је спор, дуг и болан, а онда је неки лијек почео да ђелује. Уз препоручене намирнице кренула сам у борбу за одлагање нове операције. Не постоји одређена дијета за моје стање, а која би ми помогла да добијем на килажи, али слушам гастроентеролога. Рекао ми је да ја најбоље могу да упознам и осетим свој организам. Да је он ту да покаже смјернице и препише лијекове, а да само ја знам како на који лијек реагујем. Зато сам захвална што ми је др Зоран Мавија вјеровао да нисам анорексичарка и што ми је помогао када је откривена права дијагноза. Данас живим са овим синдромом и знам да ће увијек бити неких проблема. Моје је да му не дам да ми заустави живот и зато чим нешто мало поједем, крећем у шетњу – одлучна је Милена, али не заборавља проблеме и компликације које се повремено јављају.

Срећна је што болест није обиљежила ђетињство и школске дане

Милена је сазнала да код здравог човјека размак између трбушне аорте и артерије износи 1–1,5 цм или више, а код ње је свега 2,9 мм.

Издужен желудац и проширена ренална вена додатно су потврдили дијагнозу ретког СМА-синдрома.

– Примала сам инфузије и витамине, али није било побољшања. Болови су постајали све јачи, јављао се притисак на срце, тешко сам дисала при свакој промјени времена, трпила пробадајуће болове и губила на килажи. Операција је била неизбјежна, а већ осам година се успјешно борим да не дође до још једног захвата – каже ова храбра жена.

Бори се уз помоћ породице и пријатеља јер су ограничења бројна.

У шали каже да јој је само још корона фалила.

Пријатељи ме зову сунцокрет
Милена је текстилни техничар, почела је и студије, али је након прве године схватила да њена умјетничка душа тражи слободу.

Бавила се дизајном, учествовала на модним манифестацијама у родном граду и у Сарајеву, а имала је и самосталне ревије.

Жељу из детињства да ријечима исказује осећања остварила је пријје шест година пишућу блог под именом „Шкриња, швеља и шпајз“, па су њене кратке приче привукле велики број посјетилаца.

Ускоро ће се те приче наћи између корица њене прве књиге којој је намијенила необичан наслов: „Једну тачку на зиду, имај у виду“.

– Kроз писање желим да помогнем људима, да их насмијем и кажем да је живот љепота иако често није лако ходати његовим стазама – каже она, преноси Жена Блиц.

Живи са родитељима, братом, снахом и братанцем коме ће ускоро годину дана.

– Породица ми је велика подршка. Kад сам схватила да не могу да радим као други људи, кренула сам да пишем и пронашла дивни свијет прича. Пријатељи ме зову сунцокрет јер, поред свих лијепих и оних не баш лаких тренутака у животу, попут те биљке нађем снагу и окренем лице према сунцу. Сањам сваки дан јер без снова живот би био само реалан – наглашава Милена.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име